Stilovi

Kao što sam već napomenuo, Ragtime, Dixieland i Swing jesu stilovi koji predstavljaju korene džeza, koji sadrže mnoštvo džez elemenata, ali danas se oni ne smatraju kao podžanrovi džeza, već kao zasebni žanrovi muzike. 

Džez ima veliki broj različitih pravaca, kao i izvođača istih. Međutim, u najbitnije i osnovne stilove spadaju:

1.  bebop i hardbop
2.  bossa nova i latino jazz 
3.  cool jazz
4.  fusion  

BEBOP i HARDBOP 

 

Bebop i hardbop su pravci koji su nastali 40ih i 50ih godina. U principu, između bebop-a i hardbop-a nema velikih razlika, i muzičari koji su svirali bebop ujedno su svirali i hardbop. Jedina upečatljivija razlika je u tome što hardbop ima malo "tvrđi" zvuk. Osnovne karakteristike ovih pravaca su apsolutno slobodna improvizacija, odstupanje od glavnih tema i harmonija, vantonalno sviranje itd. Bebop se ujedno smatra i najtežom vrstom džez muzike. Karakterističan bebop ansambl je kvartet (klavir, saksofon ili truba, kontrabas i bubanj). Postoji veoma veliki broj bebop muzičara, i svi oni su veoma bitni, ali izdvojiću nekolicinu najpoznatijih: Charlie Parker, Miles Davis, John Coltrane, Thelonious Monk, Bill Evans, McCoy Tyner, Art Blakey, Charles Mingus... 

Miles Davis

 

Thelonios Monk

Najpoznatije bebop standarde, ujedno i najbitnije džez standarde izvode gore nabrojani muzičari.

John Coltrane - Blue Train 

Thelonious Monk - Blue Monk

Miles Davis - So what 

Charlie Parker - Now's the time

BOSSA NOVA i LATINO JAZZ

Bossa nova je, zapravo, latino-američki ritam koji se najčešće koristi u kombinaciji sa džez muzikom, zbog toga se ovaj pravac i zove latino džez. Kao što sam već rekao, glavnu melodiju (temu) prati najčešće bossa nova ritam, i uz to, u bend ulaze neki novi instrumenti karakteristični latino muzici, kao što su razne vrste udaraljki, vibrafon itd. Postoje i standardi sa rumbom, salsom, mambom, ali bossa nova je najčešća. 70ih godina je počeo da se razvija ovaj pravac. Najpoznatiji izvođači su Paco de Lucia, Michel Camilo, Dexter Gordon, Tomatito...

Dexter Gordon - Blue Bossa

Michel Camilo - Caribe 

COOL JAZZ 

Cool jazz je pravac koji je nastao početkom 50ih godina u Los Angelesu i New Yorku. Prepoznatljiv je po svom unikatnom "kul" zvuku, koga odlikuje smirenost, lagano sviranje, najčešće korišćenje metlica (vrsta palica za bubnjeve) i jos mnogih stvari. Ovaj žanr ima veliki broj izvođača, ali jedan od njih je najistaknutiji - Chet Baker, trubač i pevač poznat i pod pseudonimom "princ cool džeza". Kad god neko kaže cool jazz, prva asocijacija je Baker. 

Chet Baker

"Almost Blue"

"Let's get lost" 

"My Funny Valentine" 

FUSION

 

Fusion je najobimniji pravac u džezu. U sebe uključuje ogroman broj podpravaca kao što su soul-jazz, funk-jazz, smooth jazz, acid jazz, ethno jazz... Kao što sam naziv kaže, fuzija, tj. spajanje nečega, u ovom slučaju spajanje drugih vrsta muzika sa džezom. Ovo je pravac koji je nastao poslednji, i to 70ih godina. Glavna karakteristika po kojoj se odmah prepoznaje fusion zvuk jeste korišćenje električnih instrumenata, dok se u drugim žanrovima džeza koriste isključivo akustični. Takođe je veliki broj instrumenata koji se koriste u fusion muzici: razne vrste klavijatura, bas gitara, električna gitara, vibrafon, hammond orgulje... Najpoznatiji predstavnici ovog pravca jesu Chick Corea, Herbie Hancock, Miles Davis, Pat Metheny, David Sanborn, Sting...

Chick Corea

Herbie Hancock

Chick Corea - Spain

Herbie Hancock - Watermelon Man

Početak džez muzike

Što se tiče pravaca tj. podžanrova u džezu, postoji veliki broj njih, a mnogi od njih su se razvili krajem XX i početkom XXI veka iz fusion pravca. Potrudiću se da izdvojim one koji su najbitniji i koji su najviše uticali na razvoj džeza. 

PRETEČE DŽEZA - RAGTIME, DIXIELAND I SWING 

RAGTIME je pravac koji je nastao krajem XIX veka i koji je služio kao muzika koja će da zabavlja masu. Ragtime je imao jak uticaj na džez, ali i na mnoge klasične kompozitore. Za ragtime se može reći da je zapravo neka vrsta fuzije džeza i klasične muzike. Međutim, pojavom swinga i drugih stilova, krajem 20ih i 30ih godina, ragtime je pao u zaborav. Najpoznatiji predstavnik ovog stila je Scott Joplin, ne toliko poznat danas, ali njegove dve kompozicije "Maple Leaf Rag" i "The Entertainer" su poznate širom sveta.  

"The Entertainer" 

"Maple Leaf Rag" 

 

DIXIELAND i SWING

Dixieland i Swing su najraniji oblici džeza. Postali su popularni krajem 20ih i početkom 30ih godina, najviše u New Orleansu i Chicagu. Osnovna karakteristika ovih pravaca su veliki orkestri, tzv BIG BAND, sačinjeni od 10 ili više muzičara. Pored bubnjeva, kontrabasa i klavira, postoji ceo duvački orkestar koga čine trube, tube, tromboni, saksofoni, klarineti, dok je, sa druge strane, jedan bend mogao da čini manji broj ljudi. Vrlo je česta upotreba bendža u ovakvom orkestru. Međutim, ovi pravci se ne mogu u potpunosti svrstati u džez zato što kod njih još uvek nije bilo potpune improvizacije na temu. Ali su, svakako, možda najbitniji za razvitak džeza u pravom smislu. Najpoznatiji izvođači ovog pravca su Louis Armstrong, Duke Ellington, Count Basie, Glenn Miller... 

 

Duke Ellington sa svojim big bendom

Louis Armstrong

Glenn Miller - In The Mood

Louis Armstrong - When the Saints   
Duke Ellington - Take the A train 

Istorija

POČETAK, RAĐANJE DŽEZA i OSNOVNE KARAKTERISTIKE

Džez je muzički pravac koji je nastao u SAD krajem XIX i početkom XX veka. Džez muzika je najviše vezana za grad New Orleans, koji se i smatra "kolevkom džeza". Nastao je kao spoj bluza, regtajma, afričke i crnačke duhovne muzike (gospel). Džez je zapravo nastao iz patnje i bola crnačkih robova koji su u to vreme brali pamuk i radili za američke bogataše, tako da su vrlo česti motivi u pesmama vezani za tugu, nesreću, patnju... Postoje mnoge priče i mitovi o tome kako je stvorena takva muzika, u to vreme potpuno drugačija od svih ostalih muzičkih stilova. Možda najprostija, ali i najuverljivija priča je ta da su crnci, dok su radili na poljima, na djubrištu nalazili stare i polomljene instrumente koje su bacali ljudi srednje i visoke klase. Vremenom su počeli polako da se uče da sviraju i dok su radili počeli su da pevaju i svoju bol iskazuju kroz muziku. Džez je veoma kompleksan pojam i on podrazumeva veliki broj istorijskih etapa, podžanrova, izvođača, instrumenata, i nijedan, čak ni najmanji segment se ne može zanemariti ili proglasiti kao manje bitan. Potrudiću se da izvučem i predstavim ono najbitnije od gore navedenih kategorija.  

„Najosnovnija” karakteristika džeza je IMPROVIZACIJA. Svaka džez kompozicija (džez standard) sadrži osnovnu melodiju (temu) koja se sastoji iz A i B dela. Nakon izvođenja osnovne teme, po kojoj se prepoznaje standard, kreće se u improvizaciju. Džez dopušta korišćenje imaginacije i ubacivanje sopstvenih ideja i kreacija kroz sviranje ili pevanje, u čemu je glavna razlika između džeza i klasične muzike. Veliki majstori NIKAD ne sviraju jednu improvizaciju dva puta. Međutim, za postizanje valjane improvizacije potrebne su godine i godine vežbanja. Zbog toga se džez smatra za najkompleksniju muziku na svetu. U ostale karakteristike spadaju: sinkope. vibrato, 4/4 takt, glisando itd...

Instrumenti koji se koriste u džezu su klavir, truba, saksofon, bubanj, kontrabas, a ređe gitara, klarinet, flauta. Tipičan džez ansambl je kvartet koga čine pijanista, saksofonista, kontrabasista i bubnjar. Ali vrlo čest je i džez trio, kao i kvinteti, seksteti...